PRODATI MED! ALI KAKO?

Pored tehnike pčelarenja, koja je zadnjih godina postala komplikovanija, pčelar mora da savlada i najveći zadatak u profesionalnom pčelarstvu, a to je prodaja meda. Trenutno ne postoji zainteresovanost države u zaštiti pčelara i njihove proizvode u vidu premija i sl. Najveći problemi u prodaji meda su: falsifikovani medovi (prema nekom istraživanju čak 65 % na tržištu) koji najviše kvare utisak kod potrošača, mala informisanost potrošača o kvalitetu meda u ishrani, što za posledicu ima malu potrošnju meda po glavi stanovnika, loša otkupna mreža tako da do krajnjeg potrošača med stiže iz ,,četvte ruke'' što za posledicu ima nisku cenu meda za pčelara a visoku za kupca. Zbog ovoga i pčelari su se promenili, neki su nastavili da rade kao i do sad prodajući prirodni med po nižoj ceni odričući se veće zarade, neki pak pčelari (ne možemo reći manjina, ima ih dosta) su se preokrenuli pa su počeli med praviti od šećera mešajući ga sa aromama, zavisno od zahteva potrošača. Oni prolaze potpuno nekažnjeno od strane inspekcija jer im mi nismo interesantna grupa i što je još gore prolaze nekažnjeno i od strane pčelara. Setimo se Tašmajdana. Od kad postoji izložba govori se o tome da su nađeni neispravni medovi, a još ni jedan pčelar nije prozvan niti je nekome zabranjeno učešće na izložbi. Prosto se pitam, da li se u Srbiji isplati raditi pošteno.

Drugo teško pitanje koje nas očekuje je neminovan ulazak Srbije u Evropsku Uniju. Ako stanje ostane ovakvo to će biti krah našeg pčelarstva zbog neposedovanja naših pčelara, objekata za ceđenje, skladištenje i pakovanje meda koje zahteva Evropa, nemamo ujednačen kvalitet meda na tržištu, nemamo izgrađen BREND NACIONALNOG MEDA koji bi bio prepoznatljiv na tržištu. Ulaskom u Evropsku Uniju možemo očekivati da će nam biti zabranjeno da med pakujemo i prodajemo kod kuće ako nememo uslove, a uslovi su jako skupi. Da bi spakovali med moramo ga dati nekoj firmi da ga spakuje, a to košta. Pošto je tržište slobodno, pojaviće se velike firme za pakovanje meda tipa ,,Medeks'' iz Slovenije, koje će otkupljivati med po niskoj ceni i lepo upakovan vratiti na naše tržište, a naš narod je poznat po afinitetu za slovenačku i nemačku robu za koje će oni imati sertifikate. Dolazi vreme da će veliki gutati male. U takvoj situaciji nama pčelarima ne preostaje ništa drugo nego da se udružimo u zadruge radi zajedničkog nastupa na tržištu.

Zadruga bi se zasnivala na dobrovoljnom u?lanjenju, ali ona bi bila zanimljiva samo za p?elare sa preko 50 košnica tj. robne proizvo?a?e meda. Za ostale p?elare amatere bila bi to skupa organizacija. Zadruga ne bi funkcionisala na principu da p?elar dotera med i ?eka da mu se isplati za recimo 30 dana i da ga ne interesuje šta ?e biti sa tim medom. Zadruga mora na jednom mestu vršiti kontrolu meda, pakovanje, etiketiranje i distribuciju.

Da bi zadruga uspešno funkcionisala moraju se rešiti slede?i zadaci:

1. Predaja meda zadruzi
2. Kontrola kvaliteta
3. Pakovanje meda
4. Etiketiranje
5. Prodaja meda
6. Reklama
7. Cene meda
8. Raspodela dobiti
9. Organi upravljanja
10. Obaveze pčelara prema zadruzi

Predaja meda zadruzi

P?elar, ?lan zadruge, bi posle svakog ce?enja meda donosio med u pak centar koji bi bio formiran negde u Srbiji. U pak centru med bi bio kontrolisan i pakovan u tegle. Sem meda zadruga bi se bavila prodajom i drugih p?elinjih proizvoda: polena, propolisa, voska, mle?a kao i njihovih mešavina u vidu preparata. Sve proizvode p?elar bi predavao po ugovorenoj ceni zadrugara. Važno je napomenuti da medmože biti pakovan samo u pak centru gde bi se vršila kontrola ulaznih proizvoda.

Kontrola kvaliteta

Kvalitet kao najvažniji deo u prizvodnji se mora najozbiljnije shvatiti.

Prvo se mora nabaviti laboratorija za uzorkovanje meda koja će imati opremu za hemijsku analizu i ostale uzorke koje zakon nalaže. Laboratorija ne mora biti priznata i sertifikovana od strane države jer će ona biti interna laboratorija zadruge.

Naime, svakom pčelaru donoseći med na pakovanje uzimaće se uzorak meda iz SVAKE KANTE !!! (besplatno). Tako bi se pak centar osigurao od neispravnog meda. Svaki pčelar bi javno na sajtu zadruge imao uvid u kvalitet svog meda a i drugih pčelara. Time bi se steklo poverenje među pčelarima koje je najvažnije u funkcionisanju zadruge. Svake godine moglo bi se organizovati takmičenje za najbolji med gde bi pobednici bili nagrađeni u vidu premija.

Da bi se odagnala sumnja u laboratoriju iz svake kante bi se uzimalo po tri uzorka (3 x 100 gr.) jedan za analizu, drugi za pčelara i treći za arhivu, tako da pčelar može da proveri ,,kolegu'' pčelara uzimajući med iz arhive. Ovim načinom analize pčelar bi dobio besplatno analiziranje meda (koje košta u drugim laboratorijama oko 5000 dinara), a zadruga bi odvojila ,,žito od kukolja''.

Pakovanje meda i pčelinjih proizvoda

Pakovanje meda bi se vršilo u pak centru koji bi bio izgađen ili iznajmljen u nekom mestu u Srbiji. Sam pak centar bi morao da bude izgrađen ili adaptiran prema normama koje propisuje zakon.

Obekat bi bio izgrađen od novca pčelara, u čemu bi tražili pomoć vlade u vidu bespovratnih sredstava koje se odobravaju za ovu svrhu (sada su ta sredstva oko 40 % investicije) što nije mala stavka. Novac bi tražili i od donatorskih agencija koje su već pomagale mnoga udruženja u ne malim iznosima. Ovakvim objektom bi se postiglo pakovanje i kontrola meda na jednom mestu, što bi pčelarima pojeftinilo proizvodnju jer ne bi morali svaki za sebe da pravi takav objekat, jer ne bi imao punu iskorišćenost kapaciteta, pa bi bio skup za održavanje. Objekat pored profesionalne pakerice bi morao da ima etiketirku, komore za dekristalizaciju, duplikatore za mešanje meda, viljuškare za manipulaciju, magacine i drugu prateću opremu. Pored meda pakovali bi se i drugi pčelinji proizvodi. Sama ambalaža za pakovanje meda morala bi biti unikatna tj. tegla treba da bude prepoznatljiva a da ne liči ni na jednu drugu (krastavac, paprika, džemovi i sl.). Sa ovakvom teglom bi se dobio prepoznatljiv BREND na tržištu meda a i smanjio bi se rizik od falsifikovanja. Sama tegla bi trebalo da prima 900 grama meda a de se prodaje po ceni 1 kg. meda. Ostatak od 100 gr. bi se koristio za reklamu. Naime svaki pčelar bi donosio med u pak centar gde bi mu se plaćala prava težina a zadruga bi med pakovala u teglu od 900 gr. i prodavala po ceni kao da je 1 kg. 100 gr. meda od svakog kilograma bi se isto pakovao u tegle i za novac dobijen od prodaje ulagan u reklamu. Ovakvim načinom svaki pčelar bi plaćao reklamu, a da to i ne oseti, sa 10 % meda što bi dobrom reklamom višestruko povećalo prodaju.

Jedini koji bi izgubio je potrošač, ali to nije velika stvka ako se uzme u obzir da dobija pravi prirodni med, kontrolisanog kvaliteta.

Etiketiranje

Ovo je jedna važna stavka u pakovanju meda koja je kod nas zapostavljena. Ovde je jako važno naglasiti da med ide pod istom etiketom za sve pčelare, gde se ime pčelara uopšte ne pominje već u prvi plan stavlja Pčelarska Zadruga Srbije kao nosilac proizvoda. Ovim će se postići da ni jedan pčelar neće hvaliti svoj med a kuditi med kolege pčelara. Svi će pčelari hvaliti svoj zajednički med, pa potrošači gde god vide ovu teglu će znati da je to kvalitetan med, a o tom kvalitetu će slušati od svih pčelara, a pak pčelaru će biti sve jedno gde će kupac kupiti med jer se cela zarada deli (u nastavku teksta detaljnije). Etiketiranje bi se u pak centru vršilo na samoj liniji pakovanja. Prvo što potrošačima upada u oči je upravo pakovanje i etiketa, zato mora biti urađena profesionalno, da bude privlačna mlađoj populaciji, jer su oni najmanji potrošači meda. Etiketa mora imati moderan dizajn i prepoznatljiv oblik. Da bi se smanjio rizik od falsifikovanja (koji bi nas sigurno pratio) trebalo bi je raditi u reljefnom obliku i zaštititi je hologramom. U kombinaciji sa teglom mora da stvori celinu koja potrošača ne sme da ostavi ravnodušnim, a ujedno i ostvari sigurnost u kvalitet.

Prodaja meda

Ovaj zadatak zadruge je najvažniji a ujedno i najteži. Med koji je u pak cenrtu spakovan treba izneti na tržište. Na koji način?

Najlakše je da zadruga pregovara sa velikim trgovačkim kućama koje bi uz rabat prodavale med. Međutim poznajući naše potrošače oni najviše med kupuju kod pčelara kući ili na zelenim pijacama. Dok se ova navika ne promeni u prvo vreme, pčelari bi pri predaji meda pak centru uzimali natrag određenu količinu spakovanog meda, koji uopšte ne mora biti njihov i taj med prodavati kod kuće gde bi pčelar ostvarivao rabat, kao što ostvaruje trgovina, i pri svakoj prodaji kupca upućivao da med kupuje u trgovini jer je to isto kvalitetan proveren med kao i njegov. Na ovaj način pčelar bi skidao teret sa sebe oko prodaje meda i jedina stvar koja bi ga zanimala kako proizvesti što više kvalitetnog meda. Mada, ako pčelar ima račun i tržište da prodaje med to mu se ne može uskratiti. Od zadruge bi dobio spakovan med i reklamu, pa ako je uspešan može dodatno i zaraditi. Prodaja meda na zelenim pijacama se svodi najviše tako što se med prodaje na istoj tezgi gde i druga roba i gotovo po pravilu ne prodaje ga pčelar. Ovo bi trebalo izbegnuti jer niko kao pčelar ne može prezentovati med potrošaču. Najbolje bi bilo da se nekoliko pčelara dogovore pa da zakupe tezgu na pijaci gde bi se menjali periodično i svi bi prodavali zadrugarski med tj. svoj med pod zajedničkom etiketom, tako da ne bi dolazilo do rivalstva, između kolega pčelara već bi svi prodavali zajednički med, pa ko ima više uspeha, više će i zaraditi.

Sama zadruga i njeno rukovodstvo bi se trudili da ubede što više trgovačkih kuća da kupuju med od zadruge. Ovo je naročito važno za manja mesta i manje prodavnice. Cilj je da se kupovina meda sa ulice preseli u prodavnice, gde je lakša kontrola kvaliteta od strane inspekcije.

Reklama

Ni jedan proizvod dobrog kvaliteta ne može proći na tržištu bez dobre reklame. Međutim, svakodnevno se srećemo sa proizvodima nikakvog kvaliteta koji sa dobrom reklamom prolaze fantastično. Najbolji primer za to je Koka - Kola za koju ne znamo šta u njoj ima kvalitetno sem reklame! Ne postoji čovek na zemljinoj kugli koji je nije probao. Međutim ne moramo ići toliko globalno da bi se uverili u moć reklama. Setimo se koju smo kafu pili pre 2 - 3 godine, a sada ne možemo da zamislimo kafu bez Grand - kafe i Don - kafe i prosto nas je sramota da nekom poklonimo neku drugu kafu. Pa pomislite koliko ste puta gledali reklamu, samo za jedan dan, za MB pivo, Jelen pivo, Lav pivo idr. čak je MB pivo počelo da se proizvodi tek pre 2 -3 godine, a već je na drugom mestu po prodaji. Zapitajte se zašto? I pored ogromne konkurencije proizvodnja piva se povećala za čak 40 %. Što se tiče naše proizvodnje med je najmanje reklamiran tako da se na našu sreću ili nesreću uopšte ne primećuje konkurencija sem BIOMEDA, koji, da podsetim pčelare, košta oko 7000 dinara za kilogram. Dobro ste pročitali, a možete i da proverite. Zapitajte se zašto i vi ne možete po ovoj ceni da prodate med.

Reklama zadrugarskog meda se mora raditi profesionalno i kao takva bi koštala dosta. Međutim, svaki dinar uložen u dobru reklamu se višestruko isplati. U početku treba stavljati akcenat na predstavljanje zadruge i način na koji potrošači mogu da prepoznaju naš med (tegla i etiketa), zatim da je to med kontrolisanog kvaliteta, za koga garantuju sve institucije u zemlji. U prvo vreme dok se ne stvori budžet za reklame svi pčelari, a naročito upravni odbor, se moraju pojavljivati na svim lokalnim televizijama i radio stanicama gde će potrošače upoznavati sa našim proizvodima i kako da ga razlikuju od konkurencije. Svako gostovanje mora se ,,podmazati'' sa medom koji bi bio izdvojen za ovu namenu, da bi što češće bili pozivani. Moraju se iskoristiti svi skupovi sa mnogo ljudi (sajmovi, vašari, priredbe, pijačni dani itd.) za direktno predstavljanje potrošačima. Kada se stvori ozbiljan fond za reklamu izašlo bi se na velike televizije u vidu spotova. Najpodesnije ličnosti za reklamu bili bi sportisti i drugr javne ličnosti. Mogli bi našim sportistima da poklanjamo naše proizvode pa posle svakog uspeha bi se besplatno hvalili i reklamirali sa preporukom. Svaki vid reklame bi iziskovao određena materijalna sredstva a njih bi pronašli u onih 10 % (100 gr.) meda koje bi ,,zakidali'' na svakoj tegli. Pomnoženo sa velikim brojem tegli dobili bi značajnu cifru koja bi naše želje pretvorila u stvarnost. Naročito bi trebali da ,,primoravamo'' inspekcije da uzimaju uzorke medova naših a i drugih proizvođača tako što ćemo nebrojano puta slati dopise u ministarstva da inspekcije što češće uzimaju uzorke medova na svim mestima gde se prodaju i pratiti šta se dešava sa nađenim neispravnim medom. Da li se pokreću postupci i naplaćuju kazne? Njihove rezultate će mo koristiti za reklamu našeg meda. A kada jednom ubedimo potrošača u naš kvalitet i odagnamo sumnju u ozbiljnost i čestu promenu kvaliteta postaće nam verni za ceo život. Nama će samo ostati da proizvedemo što više kvalitetnog meda i ne brinuti za prodaju.

Cene meda

Kada govorimo o cenama dodirujemo najosetljiviju tačku celog plana. Cenom meda treba da zadovoljimo nas pčelare i potrošače. Sadašnjom cenom od oko 1,3 € / kg. meda na veliko ne možemo biti zadovoljni. Jedini koji su zadovoljni su otkupljivači koji med plaćaju malo, čekamo ih za novac po 120 dana, a i tada ako nam ne plate mi ćutimo jer nemamo nikakvu zaštitu od države. Zato treba da se udružimo i zajednički formiramo cenu. Mislim da bi cena za med od 2,2 € / kg., polen 7 € / kg., propolis 50 € / kg., mleč 1000 € / kg., mogle da zadovolje pčelare. Ovo su neke realne cene koje bi mogli da postignemo udruženi. Primera radi med sa našom cenom od 190 din. do krajnjeg potrošača kada se dodaju cene ambalaže, trgovačka marža i porez iznosila oko 300 dinara, što je i realna cena za potrošača. Naravno, cene bi se određivale na skupštini zadrugara gde bi usaglašavali pojedinosti.

Raspodela dobiti

Za svaki posao koji se ozbiljno radi mora se izračunati dobit da li se to isplati ili ne. Raspodela dobiti se mora izvršiti da svi budu zadovoljni u lancu proizvodnje. U zadruzi koju bi činilo mnogo ljudi mora se izvršiti raspodela gde će svi biti zadovoljni. Naime, svaki pčelar predajom meda i ostalih pčelinjih proizvoda pak centru stiče pravo na isplatu predate robe. Međutim, svi će pčelari predati med skoro u isto vreme od juna do avgusta a neće moći da budu isplaćeni u isto vreme jer se neće sav med prodati za 3 meseca. Nije pošteno nekog pčelara isplatiti odmah a neko da čeka sledeću godinu. Kako ovaj problem rešiti? Problem izgleda nerešiv. Međutim za nas složne pčelare to nije ništa. Evo kako. U zavisnosti od količine predatog meda svaki pčelar bi dobio priznanice u vidu bodova. Prodajom meda na tržištu svaki mesec bi se vršila isplata svakom pčelaru PROPORCIONALNO PREDATOM MEDU. Tako da bi pčelar koji je predao više meda i dobio više novca i obrmuto sve dok se ne proda celokupna količina meda. Primera radi pčelar preda 2400 kg. meda, 24 kg. polena, 1,2 kg. propolisa itd. Ako prodaja ide prema planu njemu se svaki mesec isplaćuje: 200 kg. meda x 2,2 € = 440 €, polena 2 kg. x 7 € = 14 €, propolisa 0,1 kg. x 50 € = 5 € što ukupno izlazi za jedan mesec 459 €. Ako neki pčealar proizvede 10000 kg. meda, 300 kg. polena, 5 kg. propolisa, 1 kg. mleča itd. svaki mesec bi mu se isplaćivalo oko 2100 €. Naravno, ovo se odnosi da svaki mesec bude ista prodaja. Međutim dobrom reklamom može se desiti da prodamo sav med za 8 meseci, a isto tako ako bude neka ekstremno rodna godina može se desiti da ostane meda u zalihama pa bi svaki pčelar primio i manje novca za toliko neprodatog meda.

Ovim bi se postiglo puno poverenje pčelara jedne u druge i izbegle svađe oko favorizovanja nekih pčelara.

Organi upravljanja

Ni u jednoj organizaciji gde nema jasne i precizne podele zaduženja i odgovornosti ne može doći do napredka. Naša zadruga mora funkcionisati na principu košnice, gde svaka jedinka ima svoje zaduženje, daje maksimum zarad opstanka zajednice. Naime, izvršni organ zadruge bi činila skupština zadrugara na čelu sa predsednikom skupštine. Skupština bi birala direktora i upravni odbor zadruge koji bi bili izvršioci zadataka skupštine. Skupština bi se mogla sastajati jednom godišnje ili češće zavisno od potrebe. Sam upravni odbor bi birala skupština iz redova zadrugara iz svih krajeva Srbije. Direktor bi se birao na skupštini tajnim glasanjem od više kandidata sa najboljim planom i programom rada. Upravni odbor bi se sastajao najmanje jedanput mesečno a u početku i češće da bi sa direktorom sačinjavali plan i program za buduće radove a takođe raspravljalo o urađenom poslu. Da bi se odagnala sumnja u organe upravljanja svaka sednica upravnog odbora mora biti javna tako što će se snimati kamerom pa svaki član zadruge može imati uvid u rad organa i dostavljati primedbe i predloge.

Jedino javnim radom možemo steći poverenje jedni u druge što je u zadružnom funkcionisanju najvažnije.

Obaveze pčelara

Da bi zadruga pčelarima obezbedila kontrolu meda, pakovanje, lagerovanje, tržište i reklamu za med mora imati svoja materijalna sredstva. Kolika će ta sredstva biti zavisi od zainteresovanosti pčelara za njeno osnivanje jer su oni jedini osnivači i sponzori. Mislim da nema uspeha zadruge bez minimalno 600 pčelara, može i manje ali će više da košta. Po podacima SPOS - a procenjuje se da u Srbiji ima oko 30000 pčelara (www.spos.info) pa ako bi uspeli da udružimo 2 % (600) pčelara uspeli bi i da formiramo modernu zadrugu po meri pčelara koja bi rešila najvažnije pitanje pčelara - PLASMANA MEDA.

Da bi u ovome uspeli svaki pčelar mora novčano učestvovati u vidu osnivačkog uloga. Koliki je taj ulog?

Ako svaki pčelar stavi na papir svoje troškove oko prodaje meda za samo jednu izložbu recimo Tašmajdan:

1) obaveze prema organizatoru 5000 din

2) analiza samo 2 vrste meda 10000 din

3) prevoz robe do Beograda oko 5000 din

4) hrana i piće pošto niko ne ide sam 5000 din

5) prenoćište (ako nemate rođaka) 9000 din

6) sopstveni rad na tezgi???? Nećemo računati i onako je mnogo velika cifra

UKUPNO 34000 dinara, ili 400 €

Ovo je samo jedna izložba, a gde su desetak drugih: u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i niz drugih manjih izložbi po Srbiji. Sami znamo kakva je postala prodaja meda na tim izložbama, prosto se zapitamo kako opstajemo ,,iznad šešira''? Verovatno zato što ne računamo svoj rad na proizvodnji meda.

Ako bi računali zadrugu na bazi od 600 pčelara mislim da bi se osnivačkim ulogom od 200 € (ukupno 120 000 €) mogli da napravimo jedan moderan pak centar sa laboratorijom i ostalim pomoćnom opremom. Još kada bismo uspeli da ubedimo Ministerstvo poljoprivrede i donatorske agencije da nas pomognu to bi bio pun pogodak. Još jedna stvar bi dosta pomogla zadruzi a to je da svaki pčelar priloži po 50 kg. meda koji bi se iskoristio za početnu reklamu dok ne stignu sredstva od 10 % meda po tegli koji je predviđen za tu svrhu. Mislim da o ovoj ceni možemo polemisati ali u svakom slučaju manje će nas koštati nego jedan izlazak na izložbu a iza nas će nešto ostati a izložba dođe i prođe. I to svaki put.

Ovim novčanim ulogom pčelar ne bi mnogo izgubio ali bi, ako stvar zaživi, višestruko zaradio:

1) obezbedili bi tržište za med

2) obezbedili bi besplatnu analizu za med

3) povoljnu cenu meda od 2,2 € (u odnosu na 1,3 € koliko se sada nudi za med)

4) stvorio bi se BREND koji bi bio prepoznatljiv kod naših potrošača

5) izdvajanjem proverenog kvaliteta stvorile bi se mogućnosti za izvoz

6) dočekali bismo spremni ulazak Srbije u Evropsku Uniju jer bismo mogli da odgovorimo na njihove zahteve po pitanju proizvodnje, pakovanja i kvaliteta meda

7) OBEZBEDILI BI SMO SIGURNIJU BUDUĆNOST NAŠIM PORODICAMA PO PITANJU ZAPOSLENJA I MATERIJALNE EGZISTENCIJE.
Naravno, ništa se od ovoga neće ostvariti ako se sve završi na ovom tekstu. Ne možemo očekivati da nam država pomogne dok mi ne zatražimo pomoć jer ,,dok dete ne zaplače ni majka ga ne uzima u naručje''. Zato, svi pčelari moraju pokrenuti priču u svojim društvima i širiti je dalje jer sam siguran da će se pronaći pčelari koji dele moje mišljenje. Ovaj zimski period je idealna prilika za to jer se u većini društava održavaju skupštine, predavanja, savetovanja na kojima se o ovoj temi može razovarati. Sam SPOS bi trebalo da organizuje Prvi sastanak negde u Srbiji zainteresovanih pčelara za ovu temu.

Ovo nije pravilo po kome se moramo udružiti nego samo predlog i jedna ideja koja je stavljena na papir. Očekujem da svi pčelari stave neku primedbu i njeno rešenje za ovaj predlog. Tako sam siguran da ćemo napraviti zadrugu po meri svih nas i na opšte zadovoljstvo pčelara budućih zadrugara.